Razumjet će me moji pravi iskonski čitatelji kad napišem da ljudi naše zlatne zrele dobi više žive uspomene negoli stvarnost. Baš kao moj susjed Štef, koji se neki dan odvažio izići iz stana da dođe k meni pogledati tekmu vatrenih »Kauboja« na rukometnom europskom prvenstvu…
»Čovječe, pa kaj mu ne uđe u igru ovaj dečec s klupe, ovaj Ivano?!« učas je podivljao moj pitomi susjed. »S njim uvijek dobijemo i osvajamo pokale i medaljone! Pa zakaj sad ne igra, nego tam na klupi samo tapša te mulce po plećima?!« Jedva sam mu objasnio da je Balić igrao još davno, prije deset i više godina, kad je mojemu Štefeku sve to »još jučer«, pa kao da mi nije do kraja povjerovao, nastavio je mrmljati kako bi i sad »taj čupavac (?) dal više golova od svih skup, samo da je ušel u igru«… Kako je rezultat neumoljivo klizio nizbrdicom, Štefu je adrenalin rastao, i svi i sve postajali su mu (nam) krivi što je kolajna bivala sve dalja i dalja… »Hajd’, dobro, nek’ ti bu, više ne igraju ti najbolji… Ali, više ne igraju čak ni oni kaj su dobro igrali prije samo dva dana?!? Dobili koronu?? Pa kaj ih je vodil necijepljene na prvenstvo?! I kaj sad? Kad su se ti prvi počeli zaražavati, kaj selektor bar sad ni poslal pozive samo cijepljenima?! Neg’ pak zove te necijepljene pa se odmah zaraziju!« neumorno je nizao moj »trocijepljeni« susjed, a nakon mojih dopunskih prijateljskih mu tumačenja, već sam zapao u dvojbu – zvati hitnu ili čak isključiti televizor – s obzirom na to na koliko je okretaja Štef ubrzao disanje, govorenje i gestikulaciju (ni podsjećanje na natočeni mu gemišt nije mi pomoglo). »Kaj, Vilko, veliš mi da su svi igrači morali biti dvaput cijepljeni?! Da je samo takve mogel voditi na prvenstvo? Da nema bez toga javnoga života i športskih nastupa?? Ma daaaj, pa onda je to… Pa… antip… pa zarazili su se prvi prije neg’ je i počelo prvenstvo, odmah postali pozitivni i ovi drugi, učas i trećepozvani… Pa to je ludilo! Da nam se oni prvi bolni pozitivci nisu poslije vraćali kao zdravi negativci, pozval bi selektor više od 100 igrača, na kraju i tebe i mene! Ma, to ni normalno!« I nije, to je »novonormalno«, ali tko bi ga sad prekidao, baš u trenu kad je sudac konačnim zviždukom prekinuo tu muku po rukometu, a uzbuđeni Štef se sasvim zanio: »Evo, zgubili smo! Pa-pa medaljoni i kanta… Tja, ništ’… Nego, znaš ono kak’ postoje olimpijske igre, a uz njih i one paraolimpijske, nek’ nakon ovoga čudnoga, da ne velim neregularnoga prvenstva cijepljenih, nek’ sad održe jedno prvenstvo necijepljenih! Ha, kaj veliš? Na tom paraprvenstvu sigurno bi mi bili prvaci! Dvjesto posto!«
He, he…, hajde mu vi recite, ja se nisam usudio, da su sva športska prvenstva otkako je zavladala »korononemija« isključivo »para-prvenstva«, to jest održavaju se samo zato da si netko prvenstveno para natrpa na račun svih, igrača i nas, zakinutih.
