Božju volju često tumači kako tko hoće. Kad je jedna mlada žena htjela otići autom na posao, a auto nije htio upaliti, protumačila je to kao da Bog nije htio da ona stigne na posao. I ostala je kod kuće.
Drugima je lakše odgovoriti što je Božja volja nego sebi. Svima je jasno što je volja Božja za druge u odnosu na njih. Naime, kad god se želi da se bude voljen, poštivan, priznat, pomagan, da se oprašta i bude milosrdan, da se čuva dobar glas, da se ne zaboravlja, onda je sigurno da je to volja Božja za one od kojih se očekuje takvo ponašanje. I istina je. To je volja Božja za druge prema prvima. Međutim, često se zaboravlja da je volja Božja da i prvi tako postupaju s drugima.
Božjoj volji pripisuje se sve i svašta, a posebno tragedije. Kako Bog može dopustiti nesreće, smrti dragih, ubijanja nevinih, bolesti, epidemije, potrese, poplave…? Zašto Bog dopušta da netko pati? Zašto je baš određenomu čovjeku dao križ? Kad se nekomu dogodi neka nesreća, čuje se reakcija: »To je Božja volja.« Netko pogine, a kaže se: »Božja volja.« Netko teško oboli, a odgovor je: »Što ćeš, Božja volja.« Dvoje bilo u automobilu, jedno poginulo, drugo preživjelo, a ljudi za preživjeloga rekoše: »Samo ga je Bog spasio!« Logično se nameće pitanje: »A onaj što je poginuo? Što je s njim?« Osim što se tumači Božjom voljom, mnoge tragedije i nastaju pogrješnim poimanjima Božje volje. Što sve ljudi nisu spremni (pod)uzeti u nastojanju da izvrše Božju volju?
U traženju odgovora na pitanje što je Božja volja dolazi se do Marije. Vjerojatno će netko pomisliti: Marija je Božja miljenica, ona zna što je volja Božja! Istina, ali ni Marija nije odjednom razumjela što Bog od nje traži. Najprije se smela i bila u strahu. Trebalo joj je vremena. Bio je to proces, a ne trenutačni doživljaj.
Što je Marija učinila kad nije znala što je Božja volja? Postavila je pitanje: »Kako će to biti kad ja muža ne poznajem?« I slušala je odgovor. I još nešto – kad drugi prestanu govoriti, Marija ne prestaje slušati. Slušanje nastavlja u svom srcu.
Takav pristup – postavljati pitanja i uzeti vremena za osluškivanje odgovora – bistri pogled za putove koji su negdje ispred ili iza čovjeka. Zaključivanje na brzinu, bez slušanja odgovora, najčešće odvede na stranputicu jer se čovjek nije posavjetovao ni s kim osim možda samo sa sobom i sa svojim mislima.
