»Susjed, pa kaj je to istina? Mislim, to da su dali djecu na usvajanje, homićima, gejevima?« zaskakuje me susjeda Ljubica na ulazu u zgradu. »Nije usvajanje, nego udomljenje«, odgovaram kratko, u nadi da će toliko trajati i provlačenje uz nju, ali… »Usvajanje, udomljivanje… Ma, to vam je sve isto, to je svakom kaj mu se hoće! Ja se ne mogu načuditi kak nitko glasa ne diže, nikom ništ!? Pa ne kužim, zakaj smo onda davali potpise za onaj referendum, ak ne zbog ovoga. Zaprav, da do ovoga ne dođe! Pa smo rekli da je, po Ustavu, brak zajednica žene i muža! I baš takav, najbolji za rast i odgoj djece. I, sada? Skoro pa ni glasa čuti! Makar da netko tom Ustavnom sudu veli da si sam skače u usta, odnosno u Ustav! Pa ne poštuje ono kaj mu tam piše. I ne mari za brak po ustavu, već djecu rasipava okolo kak da ih je puna torba? I kao, ono, nemamo dost bračnih zajednica pa bumo klince dali muškim partnerićima, nek ih odmah druga djeca u školi zadirkuju i gledaju kak tele u šarena vrata… No, kaj vi velite, susjed?« pitanje me ipak dočekalo, pa sam najbolju tradiciju »hrvatske šutnje« pretvorio u izbjegavanje daljnje diskusije: »E, teta Ljuba, pa i rimska vučica je othranila Romula i Rema…
»Ma da? I majmuni su odgojili Tarzana, a tigar i medvjed onog malog iz ‘Knjige u džungli’, onog Moglija! Pa, mogli bismo i mi odmah, ravno bez traženja bračnih parova, dati djecu na udomljivanje ličkim medvjedima ili krčkim veprovima. Budu klinci fino na čistom zraku i prehrani bez aditiva, a poslije kad porastu, sami će odlučiti hoće li ostati s udomiteljima ili ići u neku dosadnu familiju koja gleda televiziju, ha? To bi bila prava briga društva za djecu! Ma… ja ne razmem gdi su sad svi ti intelektualci i pametni stručnjaci, ma i svi mi koji smo taj referendum potpisivali, kad je za ovo dost’ i zdravi razum da zna koje je, za tu djecu, najbolje udom… udomlj… udomamljivanje, pfff…«, već mumlja susjeda, zadihana pod propisno nabijenom maskom povrh svih dišnih otvora: »Baš kao da i jesmo svi omamljeni! Valjda od te korone? Korona, pa korona!! Okej, potrebne su i te epidemijske mjere, upozorenja i izjave svakojake, ali, brate, da su od korone umrli baš i svi koji su se dosad zarazili, a nije baš takva kuga, opet bi nas trebalo biti dosta da se digne glas upozorenja za ‘stroge mjere’ oko naše djece i njihovih prava! A ne da se izmišljava ‘pravo na djecu’, koje ne postoji! No susjed, kaj vi velite, bi ih vi dali takvima frajerima gejevima na udomljivanje?«
»Pa… možda bih prvo počeo s udomljenjem ovakvih kao vi i ja! Točnije, još malo starijih, onih već sasvim nalik djeci. Koji ne mogu sami iz kreveta, ne znaju više reći što ih muči, mora im se promijeniti pelena, voziti ih u kolicima… Pa, tko se s takvih nekoliko snađe i dokaže, tko prođe tu razinu velike djece, možda se onda može dalje razgovarati?…«
»Eh, sujed, pravi ste… diplomat!« sačuva susjeda pristojnost.
