Ubija me taj »napredak« na svakom koraku i svakoga dana. Nije im bilo dosta, tim najvećim trgovcima »u lancima«, što su mi već početkom tisućljeća pregazili i zatrli sve male kvartovske dućane u kojima sam sa znanim prodavačicama i prodavačima mogao provoditi i cijele dane, pitajuć’ se uzajamno za zdravlje i familiju. Ne, ne! Upravo sad kad sam, star i šarmantan kakav jesam, čak i u marketima velecentara počeo prepoznavati i »birati« drage mi i ljubazne blagajnice, sad su i njih maknuli! Pa stavili »brze blagajne«, one na kojima kupci sami »pijuču« kodovima kupljenih proizvoda po čudnovatim napravama koje znaju cijene. I, koliko se god onaj siroti prodavač, dečko postavljen tamo da nam pomaže, trudio biti uslužan, kad ga je u deset sekunda s deset strana pozvalo dvadeset iznerviranih kupaca »jer im je nešto zapelo«, »jer vaga ne želi vagnuti kelj«, »jer su vrećicu prerano maknuli i krivo nataknuli«… brzo je njegova ljubaznost otprhnula i pretvorila se u nešto nalik slomu živaca. A i ja sam, misleći kako sam konačno gotov, gotovo svojim nogometnim kvadricepsom slomio zadnju metalnu prepreku, onu na kojoj se još moramo »identificirati« plaćenim računom prije nego se dokopamo slobode… Na benzinskim pumpama još davno su mi priuštili nedruženje s ljudima, priučili me na »samousluženje« i kirurški oprezno navlačenje rukavica, da ne bih poslije na poslovnom ili ljubavnom sastanku do lakta smrdio kao lakozapaljivi benzinski upaljač. Sad me pak, brzim internetom, navlače na brzu internetsku kupnju, sve bez susreta i bez prodavača. Ne daj Bože s nekim porazgovarati ili se čak upoznati! O vrtićkim p(r)opisima, po kojima moj unuk Luka više ne ide u »Leptiriće« s Markom i Ivanom, nego je u društvu s prijateljima »00123« i »00127«, a i sam je postao tko zna koja »nula«, ne želim više ni pisati!
Sve samo da se očuva privatnost i unikatnost, nek’ je sve brzo i bezlično kao »encovi« na brzim cestama, jer ne ćemo se valjda družiti s tamo nekim »biljeterima«!? Juriš, žuri nam se! »Makac« svi, žurimo po pistama napredne budućnosti! Samo, kamo nam se žuri? Čeka li nas tko, hoćemo li »dobiveno vrijeme« vrhunski iskoristiti?… Ili je sve to bezličje i ubrzanje stvoreno samo zato da naposljetku živimo sami, da grickamo gotove kokice iz vrećice i pijemo »E-ovima« obogaćene sokove, dok pratimo »samo za nas« stvorene TV programe »same zabave«? Sve dok ne postanemo mnoštvo nepromišljenih, a vrhunski umišljenih individualaca koji će – i to u boljem slučaju od gole samoće – u svojoj ženici ili mužiću, djetetu ili maksimalno dva, vidjeti cijeli svoj svemir. Izvan kojega s drugima, trećima i svima ostalima ne znaju čak ni za slavljeničkim stolom sjediti, piti i družiti se, a kamoli štogod zajednički pametno raditi! Živjeli! Ako vam se tako hoće. A ja ću kako su me učili baka i djed, još u kući bez vodovoda i grijanja, al’ s puno molitve i smijanja.
