Jeste li uskrsne praznike, zapravo školske praznike u uskrsne blagdane (tankoćutan li sam na razlike), proveli u igri s djecom i unučadi? Ako niste, ako ste ih slučajno potrošili u ludim radovanjima predizbornim obećanjima, sramite se! I odmah »upišite« prve iduće praznike za blagdane igre s djecom. Ja sam ih proveo upravo tako, u igri! »Ludo i nezaboravno«, reklo bi se. Kod mene bar ovo prvo, jer zaboravljati sam počeo i tako značajne stvari poput toga što sam danas imao za ručak, a nekmoli tko je na čijoj izbornoj listi. Ionako su na njima svi bivši, kako komu, isti! Dakle, u danima dok su se europarlamentarci stare dame Europe pripremali oplijeviti zadnje korijenje kršćanstva usađivanjem pobačaja u temeljna ljudska prava (?!), ja sam dao svoj skromni prilog Hrvatskoj za život igrajući se s vlastitom unučadi.
Nema igre koju nismo kušali. Za zagrijavanje počeli smo od društvenih igrica s kockicom (kamo sreće da smo na tome ostali), a onda kad su se mali razmaženi »čovjeki« počeli uzajamno ljutiti na »Čovječe«, onda sam se pretvorio u strašnoga Krona iz »Smogovaca«, pa smo se po cijeloj kući igrali inačice »skrivača« sa strašenjem. Zavlačili smo se iza naslaga knjiga, ploča, starih časopisa i drugih drangulija mojega nehajna i neharna života, koje bi moja Jelica – samo »da si poput normalnih muškaraca, a ne stalno po kući« – učas na kakvom »njuškalu« ili »šeringkeringu« podijelila, prodala, sabranu mi mladost »potrajbala« i ostavila me bez uspomena. A cijelu tu igru s djecom poduzeo sam isključivo zbog »punjenja uspomena«! Njihovih. Jer, hajd’ recite mi, čega će se ti mali klipani sjećati nakon sati provedenih uz mobitele i igrice? Sigurno će prepričavati jedni drugima: »Sjećaš li se kako sam prešao peti nivo sa samo dva života?« ili: »Baš pamtim ‘pucačinu’ kad sam odjednom skinuo tri lika i skupio pet štitova!« Kakve se tu mogu skupiti uspomene? Ni blizu onima kao »kad sam pao s grane«, »pokliznuo se preko djedovih papuča« ili: »Kako sam ga poplašila kad sam mu došla iza leđa i nabila mu na glavu velike bakine ga…« No, ne pretjerujmo. Igra skrivača potrajala nam je dok nisam ispod popluna pronašao dobro skrivenu unučicu Petricu kako se uredno igra na… mobitelu! Uslijedila je kruna mojih igara: njegovo veličanstvo nogomet! Podijelili smo se »na dva mala« i bilo je to na razini »HNL-a«, sve dok nisam pokušao izvesti »sombrero« pa samomu sebi izvrnuo koljeno.
Naposljetku, završio sam i ja pred ekranom – s ledenim oblogom (šniclom nekog zamrznutog mastodonta zaboravljena u našoj škrinji) preko natečena koljena – igrajući s njima na toj njihovoj »plejki«… Konačan poraz, predaja? Ne bih rekao, mislim da sam im i ovako »popunio uspomene«! Jer, ne sumnjam da će i za tridesetak godina spominjati: »A sjećaš li se ono kad je djed počeo joystickom lupati po stolu kao da pribija čavle, i kad ga je zavitlao prema telkaču, ali se baka bacila kao Livi, i spriječila lom?« Prava strast sve igre čini pamtljivima.
