– Što je sljedeće?!? – vidno uzbuđen, da ne velim raspamećen, Toma započinje našu neformalnu nedjeljnu »postmisnu družionicu«. – Hoće li sad uvesti šibanje ili kakvu još goru kaznu za moje unuke, budu li se i oni, ne daj Bože, sutra u školi narugali toj djeci s dva otca, tima usvojenima od gejeva? Sve lako u toj našoj nesretnoj »zatucanoj i patrijarhalnoj« sredini…
– Ili će možda zvati njihove djedove, kao odgovorne, pa ih na trgovima javno kastrirati? – brzo nam Danko otvara nove horizonte.
– Eee… mo’š mislit kako bi mi naškodili… – kiseli se Toma. – Ali stvarno, dokud je to došlo?! Nije dosta što su djeca nesretna zato što nemaju pravih roditelja, nego ih još, hajd, dodatno »opečati« tako da im daš »dva tate«, u svijetu gdje dobra većina ima i mamu i tatu? Za to trebaš bit malo jače lud! Pa da si i vrhovni sud… Što, što je sljedeće u tom izvrnutom svijetu…
– Ha, možda budu, da zaštite tu djecu od ruganja vršnjaka – počinje Debeli – uveli pravilo, mislim obvezu, da roditelji sve djece, bez razlike muško-žensko, dolaze u školu u suknjama! Ili u odijelima s kravatama, ili s brkima, oboje naravno! Ono, da ne znaš tko je kaj…
– Daj, Debeli, nemoj nas plašiti! Ne pričaj gluposti! – plaši se Jasna.
– No, za početak, ak’ baš nikak’ drugačije ne ide, uvest će obvezu da djeca oslovljavaju roditelje sa »A« i »B« – nastavlja Debeli. – Znaš, kak’ smo i mi morali govoriti »drug«, tak budu sad limači morali govoriti: »Danas mi na roditeljski sastanak dođe roditelj A«. Sve da ne bi slučajno »diskriminerala« ove kaj imaju dva mameka ili dva tateka. Ili možda tri? Ili »2+1« ili »sve po dva«, ili…
– Daaaj, nemoj! – već fizički na njeg nasrće Jasna, protiv duha Istanbulke (koji kao da je počeo izlaziti iz boce). – Pa tu se radi o živoj djeci! Ma… valjda će društvo, država, stručnjaci, psiholozi i pedagozi, crkveni ljudi, intelektualci… što ja znam, valjda će netko razuman to zaustaviti!?
– O da, sigurno, iz svojih »ministarstava straha« i vijeća koja »imaju pravo samo drhtati od straha« ne će li uvrijediti lopova ako mu kažu da krade; ne će li usplahiriti grješnika reknu li mu otvoreno da griješi protiv šeste Božje zapovijedi… – tješim je pripremljenom »bočicom cinizma«.
– Hej, a možda budu tu djecu od gejeva zaštitili – zaključuje Debeli – tak da odrede da si svi tateki, makar bili »mucho macho«, moraju naći i drugog tateka, partnera! Pa da svima u školu dolaze dva tateka, a mama dotle može na miru u teretanu, ili kozmetičaru, da joj malo ojača brke!
– Je, istina – smrknuto će Toma – sve je moguće tamo gdje je visoki državni sud kao »VAR-room«! Nigdje ih ne vidiš, a oni ti, »najmudriji i najčestitiji«, s vrha »demokratske« piramide, odluče u ime svih! Sve samo zato što ih je netko tu postavio, pa onda »stisnuo« ili »štipnuo«, aktivirao u određeni tren! »Tko to tamo stišće?« to je najveće i pravo pitanje.
– Tja, valjda oni isti koji se ne usuđuju, ili ne mogu te iste naredbe, zvane »odluke«, provesti u sabornici?… – zamisli se Dankec. – Možda oni koje su »crveni« očevi i djedovi naučili »kako se to radi«, u tišini? Ili možda oni koji se plaše da zbog toga ne bi morali prestati biti »pobožni domoljubi«?
