– Daj, Vilko, pomaži! – na zadnjem predbožićnom malonogometanju zaskoči me mladi otac Krešo sasvim nešportskim pitanjem: – Pita me mali »tko nosi darove pod bor«? I odmah nabraja cijelu paletu ponude, i pita »je li to Djed Božićnjak, Djed Mraz, Sveti Nikola ili Mali Isusek?«! Pa što da mu kažem??
– Reci »nitko«! – preduhitri me Debeli, prijatelj najbolji.
– Nitko??? Kako sad nitko?! – zinu Krešo, kao kad shvati da je utakmica života na kanalu koji ne može gledati. – Jesi ti normalan??
– Najbolje bi bilo kad bi mu tako odgovorio – nastavi Debeli, a krug slušača se proširi – jer kad vidim sve kaj se na oglasnim plakatima, reklamama, katalozima, filmićima, portalima i ekranima nađe umotano pod borom… Ne bi to nosio čak ni taj izmišljeni »Djed Božićnjak«, već prije neki »Djedica Perverznjak«! Od teta samo u donjem dijelu donjeg rublja pod borom do pršuta, kobasica i delicija kakve si samo možemo sanjati s ovim plaćicama! Ili, borek s ključekom od novog auta, po mogućnosti »merđana« ili audijevskog »gospodara prstenova«, koji visi uz lampice! Je da, i takvih se preporuka za božićni darak nađe!
– Ma daj, Debeli, pa kakve ti časopise i programe pratiš? – pokuša se Toma izboriti za riječ, ali Debeli je očito na nogometu »fušao« pa je sad pun snage…
– Ajd, Toma, ti ni mobitela nemaš, kaj ti znaš kaj se sve pod bor meće u marketingu!?! I onaj komunistički Djed Mraz bi se s lijevom krstil da vidi tu buržujsku ludnicu! Pa… – zastade Debeli, rodenovski se zagleda u ostatke pive pa žeđajući nastavi – ak’ baš hoćete, i na širem, društvenom, planu svašta se danas pod bor može metnuti! Ste vidli kak’ se na božićni dar može dobiti i… političar! Jedan, dva, tri… kol’ko ti glasova fali! Baš da mi je znati koliko stoji jedan političar, pa da kupim njih nekol’ko za pod bor kućnom savjetu u mojoj zgradi, da konačno bude i po mome! Ili, dečki, gledajmo globalno, ste vidli kakvi se sve darovi dijele po »naprednom« svijetu: usvajanje djeteta na dar dvjema mamama zato kaj se vole, dvojici tata zbog navodne neplodne im veze, ili eutanazija na dar, boja očiju za klinca u maminu trbuhu, dar od desetak migranata u vlastitoj garaži na trajnoj apanaži…
– Sad si stvarno pretjerao! – uhvatih trenutak dok je uzimao zrak. – I što, misliš da bi Krešo baš sve to djetetu trebao reći? Tako mu odgovoriti?
– Hajd, dobro, kad si tak pametan – Debeli krene udarati prije zvuka gonga za drugu rundu, uz sasvim praznu bocu – daj da te vidim kak’ ćeš ti onda malom reći kak’ to da je Mali Isusek najgorem razrednom huliganu mogao donijeti najmoderniji mobitel pod bor, a njemu je donio samo malo veću čokoladu?! Još pogotovo kad mu prije sliniš da će »mu Isusek donijeti darove ako bude dobar« ili da će »i darovi biti bolji ako on bude bolji«… E, onda si stvarno nadrapal! Pa kak’ ne bi svaki normalni klinac pomislil da ga lažeš il’ da i Isusek dijeli »po vezi«, rodbini, kumovima i najbahatijima iz vrtića i razreda!
– E, sad ste me skroz naskroz zblesavili!! – zavapi Krešo. – Sad još manje znam što reći malome. Tko donosi darove??
– Pa, reci mu – krenuh staloženo i smireno, kao peti od latinskih crkvenih otaca – da je jedini pravi dar pod borom sam Isus, Bog i čovjek koji se rodio na dar nama svima…
– I još mu reci cijelu istinu, – prekinu me Debeli kao da je baš on izabran za »posljednjeg sudca« – jer današnji ti klinci svašta vide i podnesu. Reci mu da sve ostalo pod bor stavljaju mama i tata, djed i baka, kol’ko i kako mogu, na dar… Malom Isuseku! Kojeg prepoznaju u njemu, malom znatiželjnom »klipanu«!
