– Hej, Vilko, pa koji ti je jarac?! Ne prestaješ se »češati« i »čohati«!?! Još ćeš mi i gemišt srušit iz ruke… – odmiče se od mene moj najdraži šuro, znani »Sin Oluje« – Pa svrbiš se od glave do pete! Što te spopalo? Imaš buhe? Daj, bjež’, još budu na mene prešle…
– A ti se ne bi svrbio!? – demonstrativno mu pred nos nabijam »leđa moga koljena«, skroviti dio noge »izrešetan« plikovima nepoznata podrijetla – Vidi, samo tu je deset nekakvih svrbećih uboda, ugriza, alergija, što ja znam što… A još ih ima…
– Još ih ima i po produžetcima nogu, – brza je moja ženica Jelica kad se treba hvaliti glupostima – sve do tamo gdje noge postaju najdeblje, ha, ha! Ima »fleka« i pod pazuhom, iza uha, po leđima, straga, sprijeda, da ne velim gdje sve… Ali, neće k doktoru, moj »junak«…
– Kakvom doktoru? Zbog tih pet pikica?! – desetkujem žarišta bolje no što svoje promašaje umanjuju najbolji ministri – Ma, nije to ništa! Možda neki seoski komarci ili neka ljuta trava… To ti je, jedan dan u prirodi, i mi gradski ljudi odmah nešto »poberemo«! Kad sam se dao odvući na taj grunt…
– Ma, to mu je od novina! – prereže me Jelica.
– Kakvih sad novina?!? – zinuo »Sin Oluje«.
– Onih koje je čitao dok se »razvalio« po livadi! Pa zar si ti mislio da je on išao u prirodu zato da pomogne rezati živicu, šišati travicu ili brati mahune i paradajze? – nabroji Jelica sve što je ona radila – Ma, taj ni u prirodi ne zna ništa drugo nego buljiti u novine!
– A je, ima se što pročitati! – posprdno će Šuro – Samo gluposti o tome »tko to tamo peva«, tko je kome zabranio pjevati i kome treba, a kome ne treba zabraniti…
– Je, da… vidiš da je to zanimljivo. – branim se – A neki čak napisaše da ste se vi branitelji pretvorili u »SUBNOR-ovce« pa istim, starim partizanskim i komunističkim metodama želite i sada krojiti društvo…
– Ma daj? – obrecnu se »Sin Oluje«, pa zamisli i uozbilji – »Tko to tamo piše?«, to bi bilo pravo pitanje! Ili još bolje, »tko to tamo zabranjuje«! Pa otkud i kako bi mi branitelji mogli nešto braniti?! Tko nas šljivi? Dobro mi znamo tko to može, i zabranjuje pjesmu: razni »jakovčići«, »obersnelići«, »bandići« i drugi lokalni šerifi, koji smiju sve…
– Je, kad smo ih izabrali na vlast – peckam sad ja, nek’ i Šuru svrbi.
– Izazivaj, izazivaj… A baš, ako hoćeš znati, – razjari se – ja mislim da bi baš branitelji prvi imali pravo zabranjivati i dopuštati hoće li nam po pozornicama skakutati Titovi pionirčeki, četnički agresorčeki ili hrvatski domoljubi! Tko ima više prava zabranjivati, od branitelja?! I, tko je prvi počeo? Pa našem pjevaču branitelju ne daju ni da se na televiziji pojavi! Čak i za »Oluju« ili »Vukovar«, kad televizijske krtice ispod tri metra prašine izvuku domoljubne spotove, nema glavnoga, »čavoglavnoga«!
– Tko ima pravo? – iznenada se ubaci punac Jura – Ja mislim ovi novinari, koji nam sad tako umno dijele lekcije iz demokracije, mada im iz džepova još vire knjižice sa srpom i čekićem. Oni su kulturni i učeni pa bi, kao i nekoć, jedini i bili kvalificirani »zabranitelji« pjesama! Ma, kako su se samo sve te godine dobro prikrili, zadržali i održali! Ee, djeco moja, vi ste bili dobri branitelji u ratu, a sad u miru, sad su oni »branitelji«…, svakoj hrvatskoj pjesmi i misli, da ih se slučajno ne bi čulo! Kad su znali stišati doček pola milijuna ljudi, što im je jedan pjevač ili pjesma…
– Tja… – i dalje svrbeći se, odlučih – možda je zbilja došlo vrijeme za »deratizaciju«. Da konačno i neopozivo otkažem sve te novine, u čije su se pregibe, »pod pazuhe i prepone«, uvukle sve te skrivene bube, »baje«, stidne uši… Pa da se odjednom riješim svih tih novinarskih parazita i nametnika, otpornih na sve?
