– Oooo, kuma Snješka?!? – ne znam čudim li se više tome što je nazvala već zaboravljena sisačka rodbina ili što je nakon godina nakupljanja prašine zazvonio »stabilni« telefon (pokretne slušalice), prekriven morem pametnih mobitela i njihovih bedastih punjača, koji se kvare brže i od nekadašnjih kragujevačkih »kola« s volanom. – Snješka, pa ti si živa?! Evo sad ću ti dati tvoju sestričnu Jelicu…
– Ne, baš tebe trebam, Vilko! – viče Snješka pa skoro i nepotrebno moja ženica Jelica domeće: »Stavi ju na razglas, da svi čujemo!«
– Reci… – odmah sam oprezniji – što ti može pomoći jedno obično piskaralo?
– Baš zato tebe trebam! Zato što si i ti nekakvi novinar, pišeš nešto, komuniciraš… – prebolno me opisuje kuma Snješka. – Reci ti meni, neukoj, kako je to moguće biti razumljiv, jasan i nedvosmislen, izravan, da odmah komentiraš sve što je aktualno i misliš svojom glavom, a ne čekaš da ti šef šapne »koje je tvoje mišljenje«… I da te istodobno, na sve to, još proglase »antikomunikatorom godine«?!? Pa kako je to moguće, ‘ajd reci mi ti, novinar! E, još sam i to zaboravila, naš biskup Vlado je prisutan i na društvenim mrežama, ima svoj »fejs«, komunicira i s nama, običnim ljudima. Ma… koliko je iskren i brz, mene malo podsjeća i na papu Franju! A on bi, sigurna sam, svima bio »komunikator godine« ako ne i desetljeća, stoljeća… A naš Vlado, »antikomunikator«?! A još nam u biskupiji organizira svu silu događanja, tribina, predstavljanja…
– A i medijski ured u biskupiji mu je među najjačima, ako ne i najažurniji od svih – priznajem ono što jest.
– Pa daj ti onda meni, »komunikacijski nepismenoj«, objasni kako je to moguće da baš tako komunikativan čovjek bude izabran za »antikomunikatora godine«?!
– Pa… čuo sam da su ocjenjivali način, a ne količinu komunikacije, – ni sam ne znam zašto petljam, kad se potpuno slažem sa Snješkom – a taj mu način, kao, nije bio tolerantan, već…
– Ma daj!? A tko je to uopće određivao i ocjenjivao tko je kakav komunikator? Kakvi su, koji su to stručnjaci birali?
– Ma, neki bezveznjaci… – otvoreno pristajem uz Snješku, al kasno…
– Bezveznjaci??? Pa zašto se onda tu vijest objavilo posvud: i po portalima, i po novinama, rekla mi Seka da je bilo i na televiziji! Pa zar bi državna televizija »bezveznjacima« dala punih pola sata programa?! Tako da se, veli Seka, ta njihova, valjda šefica žirija, nabrbljala do mile volje o svemu, izvrijeđala i biskupa i nas koji mu u crkvu idemo! Oprosti, ali mene nikad nisu pozvali na HTV, niti su mi dali priliku da vrijeđam političare ili biskupe, a aktivna sam i u našem KUD-u i u župnom karitasu! Eee, moj Vilko, nisi mi baš naročito objasnio te kriterije za »antikomunikatore«, i ti si samo »pijarovac«…
– Daj da joj ja objasnim! – grabi mi šuro (slavni »Sin Oluje«) telefon iz ruke, zaboravljajući da je ionako na razglasu. – Čuj, Snježo, pa to proglašenje je bilo u veljači! A znaš li ti koji su u veljači glavni »komunikatori«?
– Koji?… Ne znam.
– Pa mačke i macani! Zar ih nisi čula svake večeri pod prozorom kako »komuniciraju«? Sve to drečanje, frktanje, stenjanje, cviljenje?
– Pa?… – zbunjena Snješka, zbunjen i ja.
– Pa mačke i macani, kao »najbolji komunikatori«, takvi su ti i birali »antikomunikatora godine«! Sasvim osvetnički – sasvim »macanovski« iskesi se šuro – jer ih je on jedini pokušao »rastjerati«! Pa, komunicirajući istinu, prekinuti tu njihovu »mačju deraču«, da i ja ne velim »političku prostituciju«!
