– Hej, Jelo, Jeeloo! – zovem ženicu Jelicu, zatečen emisijom koju prvi put vidim na TV ekranu. – Pogleč ovo, neki stari jop… no neki stari momci, ma čak i pravi stari »dedi« pozivaju cure… Hajd’ i to su već više žene, nisu baš pupoljci, pozivaju ih da žive s njima na selu! Nude im ljubav na selu, sve bez prave motike i štihače. Svi kuće dvokatnice, ovi neki i bazene imaju… Vidi, vidi ovoga, taj ima čak manje kose od mene, ha-ha, a onaj drugi…
– Jooj, stari moj Vilkec, ti si »čuđenje u svijetu«, iako nisi pjesnik! – istodobno mi se »šmajhla« i ruga moja najbolja polovica. – Pravi si stari »Trnoružac«, »uspavani ljepotan«! Pa to, ta emisija »Ljubav je na selu«, traje već valjda dva desetljeća, a ti…
– Pa? Evo, samo dva tjedna mirovine bila su mi dovoljna da je otkrijem! – držim se važno, kao na televiziji predstavljeni predsjednički kandidat. – Ali stvarno, koja komedija, ti »Kazanove« sa sela, i ove »frajle« koje su im došle u oglede! Vidi, ova ima i brke skoro kao onaj mlađi farmer bez zuba… Ma gdje nađu te tipove, spremne ovako na javno produciranje? Čak ako pola i izmisle, ako čitaju unaprijed napisane »replike«, svejedno ih ne razumijem… Ma gdje ih samo nađu?
– Ha, čula sam još davno, još dok sam pratila treću sezonu – otkriva mi Jelica svoje dosad nepoznate dimenzije gledateljice »ispraznica«, a ne samo napetica – da im se to dobro plati… Ovak’ ili onak’, penzićima među njima sve je dobar dodatak na crkavicu, a ovim »dečkima« s traktorima…
– Plaća se? Ovo? Ove mudre misli »babica« koje izjavljuju da su »spremne ratovati« za svoga šarmera farmera, a kao glavnu »taktiku osvajanja« navode da će ga »prvo dobro napiti i najesti«? To se plaća?
– Sigurno… Pa ne budeš se valjda na televiziji zabadava ovako »striptizirao« i pričao o svojim intimnostima? – nesigurna je moja Jelica.
– E, onda… Pa dajmo i mi onda… – budi se u meni penzić poduzetnik. – Malo pokosimo, nakon dvajst godina pofarbamo prozore i učvrstimo vrata na vikendici, pa odem ja na »grunt« i prijavim se za tu ljubav na selu, a ti se onda javiš, i ti bi baš kao kod mene, pa te ja izaberem, malo se kušnemo, makar i pred kamerama…
– Ma nemoj? – uozbilji se moja Jelica. – Pa da onda malo kušneš i ove druge, »profesionalke« koje su prošle već sve »farme«, »večere« za pet i deset, sve »brothere« i druge »realityje« iliti »televizijske živote«?! Pa da se još u koju zaljubiš i ostaneš s njom na gruntu?! Samo bismo si problema još napravili!
– Pa što bi to bilo tak’ strašno, Jelice, ak’ bih i kušnul koju? Mislim, tu bar još ne povezuju farmere s farmerima… – okrećem na šalu, pa usput odmah nastavljam, dokazujući kako i ja već »živim u televiziji«: – Ali, zaprav’… imaš prav’! Možda bolje da me, ovako cjelodnevno prostrta pred »telkačem«, još malo zdebljaš pa pošalješ u »Život na vagi«! Valjda se i tam’ dobi koja kinta kad se onol’ko rinta?